Josif Pančić je za Omoriku, kao četinar koji se razlikuje i od jele i od smrče, prvi put čuo u užičkom kraju 1855.god. Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861. Godine 1865.naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike,ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao. Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike. Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875.god. Josif pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva  na latinskom jeziku. Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o  novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i ’’ ledena lepotica ’’. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika. Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu ’’ Crveni potok ’’ ili ’’ Tepih livada ’’, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu. Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv.rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

Pančićeva omorika kao ’’ živi fosil ’’ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, osetljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ). Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podiglo je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif  Pančić 1888.god. sahranjen je u sanduku načinjenom od Omorike na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh. U njegovo ime Gimnazija u Bajinoj Bašti koja nosi njegovo ime započela je sa projektom formiranja botaničke bašte u neposrednoj blizini škole.

Putujući po užičkom okrugu Josif Pančić, dočuo za Omoriku i odlučio da je nađe. Omorika je najlepši evropski četinar

          Mesto rođenja Pančićeve Omorike, je Tara – selo Zaovine. Ove godine će na najlepši način biti obeležena stotridesetgodišnjica otkrića omorike i očuvanja istorije i života ''ledene lepotice''.

            PRADAVNO, pre ledenog doba, na velikom prostranstvu zemlje živela je mlada lepotica Omorika. Jednom tako ona od celog sveta odabere planinu Taru da tu zaspi. Onako vitka, nežna i prelepa preživljavala je smrti svojih biljnih i životinjskih vršnjaka, sve zemljine preobražaje – milione godina.

            Putujući po užičkom okrugu dočuje za nju princ od botanike Josif Pančić i tvrdo odluči da je nađe. I ako je to bilo gotovo nemoguće, jer mu niko nije znao reći gde ona živi, posle dvadeset dve godine mukotrpnog traganja (dolazio je nekoliko puta na konju iz prestonice ovamo), probudi je i, sav srećan pokaže svetu.

            Svet je bio očaran besmrtnošću i lepotom ''Uspavane lepotice'', a princ time proslavi sebe i svoju malu zemlju, koja je jedina u svetu pružila uslove za večan život ovoj princezi četinara.

            Iz celog sveta tražili su od nje i nemoguće: Da prenese svoje oblike u njihove parkove. Udovoljavala je njihovim željama, ali pošto ta zemlja, je bila nova, nije imala onu čudotvornu, jedinstvenu materiju koja oplemenjuje, svi su videli da su te omorike – lažne. Ali ljudi sveta bili su ponosni što imaju što od omorike, makar i lažno.

            Vreme je prolazilo. Ljudi su izmišljali vozove, strugare, fabrike, elektrane, a omorika blagonaklono posmatrala čovekovo kretanje ka blagostanju.

            Ali, vreme je i drugačije prolazilo. Njeni sunarodnici su je zaboravljali, njeni, pa čak i najverniji – društvo za zaštitu prirode – sve ređe su je posećivali, kada su o njoj još uvek govorili.

            Jednog dana dođoše inženjeri. Vidoše Drinu, koja je pod njom proticala a ugledaše u njoj i ogromnu korist, ali ne videše Omoriku, i to baš na njenu stogodišnjicu!

            Tarabića proročanstvo!

            Omorika, osetivši se nepotrebnom, bespomoćno poče da čeka mač sudbine.

            Duboko izneverena razmišljala je, ima je i u drugim delovima Tare, a Pančićeva Omorika naseljavala je u dalekoj prošlosti sve kontinente pre smene ledenog i međuledenog doba zadržala se samo na lokalitetu okuke Drine između Bajine Bašte i Višegrada i zato predstavlja tercijalni relikt, ''živi fosil ledenog doba'', endemičnu i reliktnu vrstu. Ovaj redak egzotični četinar smatra se najlepšim četinarom Evrope,  i danas zbog svoje izuzetne lepote krasi botaničke bašte širom sveta, jedino se zadržao u svom prirodnom obliku po vrletima Tare, u ambijentu svoje postojbine.

            Njen pronalazač, Josif Pančić, rođen je u selu Ugrine u Lici, 5. aprila 1814, završio osnovnu školu u Gospiću, gimnaziju u Rijeci, filozofiju u Zagrebu a medicinu u Pešti, gde je promovisan za doktora medicine 1. septembra 1843. godine.

            U Beču se upoznao sa Vukom Karadžićem i izrazio interesovanje da radi i proučava floru Kneževine Srbije.

            Vuk mu je preporučio da zatraži od tadašnjih vlasti u Srbiji u Užicu.

            Pašić je došao u Beograd 1846. godine, ali nije postavljen u Užicu zbog velikog broja protivnika tadašnje vladajuće dinastije.

            Koliko je bio razočaran zbog neostvarene želje, sa druge strane, moglo bi se slobodno tvrditi da mu je odluka ispunila veliku želju da upozna floru Kneževine Srbije..

            Kao najbolji poznavalac flore Srbije, 1850. godine primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a zatim postavljen za redovnog profesora prirodnih nauka u Liceju Srbije. U Liceju, kasnije Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života svojom ličnošću, radom, primerom i celim svojim životom delovao obrazovno i vaspitno na 34 generacije licejaca i velikoškolaca, širio znanja u našem narodu, a svojim naučnim radom stekao najveća priznanja ne samo u svojoj zemlji nego i u inostranim naučnim centrima Evrope i Amerike i za svoj narod, tek oslobođen od petovekovnog ropstva, osvojio Visoko mesto među drugim kulturnim narodima.

            Dr Josif Pančić je osnivač i prvi predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, Ugarske akademije zoološkog društva u Beču, član Bavarskog društva u Šerburu, u kojima su isticane velike zasluge njegovih naučnih radova za svetsku nauku.

            Josif Pančić je u svojim proučavanjima dao veliki doprinos na polju botanike, zaštite prirode, zoologije, biogeografije i ekologije, mineralogije i geologije.

            Samo na polju botanike Pančić je u Srbiji opisao 2176 biljnih vrsta i pronašao za nauku 102 biljne vrste.

            Ali, jednog dana, i ako je bio besmrtan, princ umre. Velika žalost zavlada 25. februara 1888. godine. Omorika je od svog drevnog blaga dala da mu se napravi kovčeg. Sahranjen je na Pančićevom vrhu na Kopaoniku.

            Imenom Josifa Pančića nazvan je Obrazovni cenar i Gimnazija u Bajnoj Bašti. U čast Pančića Gimnazija podiže Botaničku Baštu.

Rašo Ivanović